"Nebeski rukopis" je knjiga odmakle pesnicke mladosti, ali dovoljno promisljena da najavi "profilisanje" evidentnog pesnickog dara. Ne baveci se eksperimentalnim modeliranjem, knjiga je strukturno organizovana kao jedinstven rukopis, tematski usmerena na vecnu poeticku matricu, a izrazajno (formom i jezikom, pre svega) opredmecena kao svesno oblikovani model. Uspela je ova pesnikinja da kroz celu knjigu provuce lirsku liniju koja, u prvom, a narocito u drugom delu, dobija naglaseni misaoni ton.
U prvom delu (I) su pesme o strahu od pisanja, o tamnini koja prepokriva svet, o prosvetljavanju puta kroz zivot, neostvarenoj lepoti, otkrivanju smisla besmrtnosti, o prevari sumornog zivota u dvehiljaditim godinama, o pisanju, trajanju, uzvisenom plamenu bica, o pesnicima koji se trude da "poprave svetlo belih Eona", pa i o "udivljenju pisanjem".
Drugi deo (II) sa znatno vise rafiniranosti i refleksivnosti pokusava da pronikne u obmanjujuci smisao bajke, koja, neretko, pada pred realnom tezinom stvarnosti u kojoj samo bespostedna borba sa namnozenim silama zla moze doneti uzlet u visine zivota i stvaranja.
Treci deo (III), koji u mnogo cemu jeste "nebeski", donosi pesme ljubavne i porodicne, kao logican nastavak prethodnih "pobednickih" asocijacija i meditacija. Ljubav se javlja u punoj platonskoj i culnoj snazi, kao platonska mora i kao culna senzacija. I ovde se ljubav obznanjuje kao temelj sveta, pocetak i dokaz bliskosti, kao skrinja puna snova, vilinskih prica, poljubaca i spajanja, kao potvrda "nestvarnog trenutka" u odnosu na vreme u kome zivimo, preoptereceni svakojakim razocaranjima.
